“Blic serija” je nastala sredinom devedesetih, kao neka vrsta igre koju su igrala dva dokona studenta. Šopi i ja. Pisane su u Šopijevoj studentskoj sobici, na Voždovcu, uz odličnu kafu koju je oduvek znao da skuva. I cigarete, kojih sam se ja u međuvremenu odrekao a on nije.

Pravila su bila jednostavna: napisati kratku priču od 10 - 15 rečenica. Vreme: 5 minuta. S tim što ja zadajem naslov za Šopijevu priču, a on za moju - i vreme kreće. Odmah.

Ove tri priče koje slede su, na moju veliku žalost, jedine koje sam sačuvao (bolje reći pronašao). To su tri moje priče na Šopijev zadati naslov. Nadam se da će vam se dopasti.

Skoro svakodnevno sedim ovde, podno jeftinog falsifikata Van Gogh-ove vaze sa cvećem i nikad na to ne obraćam pažnju.

Razmišljam o sasvim desetim stvarima dok polen tih dosadnih suncokreta u mom nosu izaziva pravi alergijski rat. Mali žuti brodovi sleću na moje nervne završetke, izvrše invaziju i vrate se poluprazni. Kijavica - to nije dosadna bolest, već civilizacija stara koliko i starost. Kombinuju svoje akcije sa kapanjem vode na teme, kap po kap, iz te proklete naprsle vaze iznad moje glave. To mi nazivamo kinesko mučenje, ali to naprosto nije tačno; pazite (gledajte filmove!) koga god tako muče, pre ili kasnije počne da kija! Kijavica je kukavica, krije se iza činjenice da niko ne obraća posebnu pažnju na nju i ne bori se protiv nje, samo je psuju i tako pospešuju njeno razmnožavanje, tzv. mentalnom teledistribucijom.

Ima je svuda, nema poznate materijalne civilizacije koju kijavica nije zaposela. Utiče i na naše misli; šta mislite, zašto je Van Gogh baš to naslikao?

Iako smo višemilenijumski poznanici, nikada mi nije bilo jasno otkud Sigmundu taj kompleks. Restoran mu je sjajan, hrana je odlična, ali neznam zašto svu hranu servira isključivo u atlasu. I to u atlasu Zemlje iz XVII veka, a restoran je postavljen na poziciji današnjeg Menhetna, vreme je IV vek p.n.e.

Ljudi uglavnom naručuju sveže bizonsko meso u atlasu; raščerečenu amebu u atlasu, koliko znam, jedem isključivo ja. Nikad ne pričam sa Sigmundom, samo ćutke posle toga popijemo po razbarušeni viski u atlasu, popušimo po cigaru iz atlasa, i ja odem: kod Vinsenta, na srneća leđa u enciklopediji Britanica, II vek p.n.e.

Opijenost je neprecizan pojam; nama to može da zvuči opasno, ali na Plutonu opijenost održava harmoniju i stabilnost. To mi nije bilo jasno pa sam otišao tamo da to vidim. Nisu znali ko sam, ni odakle sam. Zemljani znaju za Pluton, ali na Plutonu niko nezna za Zemlju; u stvari, neznaju ni za sebe, toliko su opijeni. Bar ja to tako vidim. A i nema mnogo toga da se vidi: po površini Plutona pluta pluta, ispod je čisto more. Samo u centru mora, u centru planete, postoji crnilo, a taj centar je jedino moguće dno. Iz njega izbija dim koji plutajuća pluta na površini upija, da se ne širi galaksijom; tako je to priroda udesila, da ne bi svi mogući stvorovi u Galaksiji bili opijeni.

Verovatno Plutonjani žive u crnilu i proizvode dim. Nisam želeo da ronim do centra i proveravam, niti da se opijam dimom; neka ih, neka žive u opijenosti. Ja sam ubrzo krenuo nazad ka Zemlji; neka pluta pluta Plutonom, uželeo sam se zemaljske trave.